Ekofeminizam

Šta spaja viševekovno pokoravanje prirode i potčinjavanje žena? Muškarci! Tako makar tvrde ekofeministkinje.

Pokoravanje prirode i potčinjavanje žena suštinski su povezani u “muškom razvoju sveta” koji do vrhunca dovodi surovi kapitalizam, tvrde ekofeministkinje. Genetski modifikovana hrana, kontrola bolesti i lekova, samo su neki od nusprodukata bezglave trke za profitom koju nameću muškarci.

Šta je ekofeminizam i šta nam to sugerišu aktivistkinje koje se sa jednakom strašću bore za ostvarivanje prava žena i zaštitu životne sredine?

Susedna Hrvatska zapljusnuta je trećim talasom feminizma, koji je u tamošnjoj javnosti popularizovala Mirela Holi, bivša ministarka životne sredine. Ekscentrične prirode i kontroverznih stavova, Holi je još 2007. godine objavila knjigu “Mitski aspekti ekofeminizma” u kojoj objašnjava način na koji “muški princip” objektivizuje ženski. Na isti način muškarci se ophode i prema prirodi.

Iako je ekofeministička teorija začeta davne 1974. godine, srpskoj široj javnosti principi ovog pravca i dalje nisu poznati.

Šta je zapravo ekofeminizam?

Ekofeminizam ukazuje na neraskidivu vezu između žene i prirode. Druga strana medalje, protiv koje se ekofeministkinje žestoko bune jeste nepodnošljiva muška dominacija koja se jednako ispoljava u potčinjavanju ženskog roda i destrukciji životne sredine.

– Ekofeminizam ukazuje na vezu izmedju seksizma, rasizma i drugih društvenih nejednakosti i dominacije nad prirodom kao direktnim posledicama patrijarhalnog modela i kapitalističkog sistema, čiji je osnovni cilj ostvarivanje i uvećanje materijalnih dobara i profita – objašnjavaprofesorka Dragana Popović u knjizi Uvod u rodne teorije.

Kako profesorka Popović  navodi u svom stručnom tekstu, žene, kao i priroda, smatraju se distanciranim od razuma, emocionalnim, zamišljene fizički i telesno kao haotične i životinjske. Ista ideologija je korišćena da opravda potčinjenost ‘necivilizovanih’ ili ‘primitivih’ kultura i nadmoćnost gospodara prema robu, gazde prema najamnom radniku, intelektualnog prema fizičkom radniku.

Majka priroda i žena majka

 Aktivistkinja ekofeminizma u Srbiji Aleksandra Žikić, navodi da su u mnogim kulturama žene istorijski imale primarnu ulogu u prikupljanju hrane, ogreva i vode za svoje porodice i zajednice. Zbog ovoga, takođe su imale ogroman interes u pokušaju da spreče ili ponište efekte uništavanja šuma, nastanka pustog tla i zagađenja vode.

Dakle žena kao majka ima izražen osećaj za jedinstvo sa majkom prirodom. Profesorka Popović objašnjava da je ovo načelo bilo zastupljeno na početku razvoja teorije, ali da i dalje egzistira kod ekofeministkinja u zemljama Trećeg sveta.

Teoretičarke i aktivistkinje zapadnog liberalnog koncepta ovakav stav smatraju uvredljivim. One izjavljuju da će muškarci nastaviti da eksploatišu žene i prirodu zato što ih vide kao večno plodne i beskrajno sposobne da obezbeđuju život.

Za šta se bore ekofeministkinje?

Istrebljenje genetski modifikovana hrane, borba protiv zagađenja vazduha, vode i istrebljenja šuma, ali i porobljavajući odnos prema zemljama Trećeg sveta, predstavljaju nusprodukte bezglave trke za profitom koja karakteriše kapitalizam, a kojoj ekofeministkinje žele da stanu na put. Ili da makar svojim angažovanjem ukažu na destruktivnu moć ovakve prakse.

Kako u svojoj stručnoj analizi navodi profesorka Dragana Popović, aktivistkinje ovog pokreta grlile su drveće u znak protesta protiv neokolonijalističkih ciljeva Zelene revolucije, čiji je cilj da primenom novih agronomskih tehnika poveća proizvodnju hrane u zemljama Trećeg sveta, ali istovremeno i uništi tradicionalne tehnike uzgoja lokalnih poljoprivrednih kultura.

Indijska teoretičarka Vandana Šiva među prvima ukazuje da su genetsko inžinjerstvo i proizvodnja genetski modifikovane hrane novi oblici kolonijalizma. Šiva upozorava i na opasnosti od genetske manipulacije živim bićima, kontrole hrane, lekova i bolesti.

– Čovek ne bi trebalo da prilagođava prirodu sebi, već bi trebalo da bude uspostavljena jednakost između ljudi i prirode – kaže ekofeministkinja Aleksandra Žikić. – Biološki indikatori ukazuju da idemo u pogrešnom pravcu. Zato je meni ideja ekofeminizma bliska jer su potčinjavanje prirode i potčinjavanje žena duboko povezani.

Prema rečima naše sagovornice, u Srbiji ova teorija nije popularizovana jer teoretičari smatraju ili da je ekofeminizam za ženu uvredljiv, pošto je svodi na ulogu majke, ili ne žele da šire polje feminizma i na ekologiju.

Da li će se „pelcer“ ekofeminizma primiti i u Srbiji?

Iako se Srbija ne može pohvaliti razvijenom ekološkom svešću, kao ni primenom principa rodne ravnopravnosti, ohrabruje činjenica da je ekofeminizam dopreo makar do našeg komšiluka. Kako je Hrvatsku javnost zainteresovala ekscentrična i oštra Mirela Holi, možda možemo očekivati i da se u Srbiji osnaže aktivistkinje koje bi u ekofeminizmu pronašle ideju za koju se vredi boriti.

Prema pisanju profesorke Popović, ekofeministički pokret je oduvek imao značajnu aktivističku komponentu i njegove teoretičarke i aktivistkinje su preduzele niz akcija u promociji i realizaciji ekofeminističkih ciljeva.

– Ekofeminizam je ukazao na neke od osnovnih problema sa kojima se suočava naša civilizacija. U tome je njegova budućnost – zaključuje profesorka Popović.

Novinarka: Jelena Brkić

Prvi put objavljeno na S media portalu.

Zašto baš održivi razvoj?

“Da li možemo da se uzdamo u to da će u kratkom roku uspeti da se promeni dovoljan broj ljudi kako bi se spasao savremeni svet? Kako god da glasi, odgovor bi mogao dovesti do pogrešnih zaključaka. Potvrdan do samodopadljivosti, a odričan do očajanja. Poželjno je da se traženje odgovora ostavi po strani i da se usredsredimo na rad”

Fric Šumaher

Pojam „odživi razvoj“ sve češće se koristi, ali još uvek nedovoljno da bi svako znao šta sve obuhvata. Otežavajuća činjenica je i da zapravo ne postoji jedinstvena i sveprihvaćena definicija. Ipak, najčešće korišćena i lako razumljiva je svakako definicija takozvane Bruntland komisije, predstavljena u izveštaju “Naša zajednička budućnost” 1987.godine.[1] Pored toga što su zaključili da bi održivi razvoj trebalo da bude osnovni princip budućeg delovanja Ujedinjenih nacija u domenu zaštite životne sredine, dali su i objašnjenje koje samo potvrđuje zbog čega bi zaista trebalo da bude tako. “Održivi razvoj je razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjice, a pri tome ne ugrožava mogućnost budućih generacija da zadovolje svoje potrebe.”[2]

Sa druge strane, naučnik i istraživač Fritjof Kapra predlaže malo obuhvatnije razmišljanje o održivom razvoju :

“Ključ za funkcionalnu definiciju ekološkog razvoja je shvatanje da ne moramo ponovo da izmislimo ljudsku zajednicu, već moramo da je organizujemo ugledajući se na prirodne ekosisteme. Najvažnija karakteristika zemaljskog budžeta je njegova stalna sposobnost da održava život. Zbog toga bi održiva ljudska zajednica trebalo da bude organizovana tako da njen način života, njene ekonomske i fizikalne strukture i tehnologije ne smetaju stalnoj sposobnosti prirode da se održava, već da joj u tome pomognu.

Održive zajednice svoj način života razvijaju u stalnoj interakciji sa drugim ljudskim i neljudskim živim sistemima. To ne znači da “održivi razvoj” negira promenu odnosa i stvari. To nikako nije statično stanje, već dinamičan proces koevolucije.”[3]

Zanimljivo je i poreklo održivog razvoja u jezičkom smislu. Posmatrano iz ugla semantike, ovaj pojam deluje poprilično novo – star je svega četrdesetak godina. Obzirom da je preuzet iz engleskog jezika, etimologija se tako može tačnije ispratiti. U Oxford English Dictionary iz 1933. ne pominju se reči “sustainable” ni “sustainability”, što ukazuje da nisu postojale u engleskom jeziku. Tek u kasnijem Dodatku rečnika (1986.) navodi se da pojam “sustainable” nastaje 1971, a “sustainability” 1972. godine, što se može videti i u etimološkom rečniku.[4] Naravno, to se odnosi na termine koji se koriste u ekološkom kontekstu. Sama reč “sustainable” zapažena je u 17. veku, ali nije povezivana sa životnom sredinom.

Sa druge strane, “sustainability” se pojavljuje na samom početku 20. veka, ali kao termin korišćen u pravnoj nauci. U danas uobičajenijim značenjima – u ekologiji, ekonomiji, poljoprivredi, ipak tek sedamdesetih godina prošlog veka. Ranije, jednostavno, nije bilo potrebe za njim, jer je ekologija posmatrana na potpuno drugačiji način, odvojena od “stvarnog” života, posla, plate, “fast-food” načina ishrane, lečenja antibioticima, kupovine, odmora ispred televizora itd.

Nerealno je očekivati da se razvoj civilizacije zaustavi, niti je ikako moguće da se ljudi vrate u pećine. Takođe, zahtevi i ideje revolucionarnih Zelenih jednostavno nisu mogli da dopru do “običnog” čoveka, čak i onima koji su poverovali da je situacija kritična nije bilo prihvatljivo da se odreknu modernih dostignuća čovečanstva. Bilo je potrebno pronaći način delovanja koji ne bi zaustavio razvoj civilizacije, a uspeo da očuva životnu sredinu. Zbog toga održivi razvoj deluje kao prihvatljivo, a još važnije – ostvarivo rešenje.

“Upravo održivi razvoj treba da omogući prevazilaženje konfliktnosti ekoloških i ekonomskih ciljeva i ostvari njihovu harmoniju tako da se ne suprotstavljaju zahtevi za zdravom čovekovom životnom sredinom sa zahtevom za “zdravom ekonomijom”, tj. to treba da bude razvoj koji ekonomske i ekološke interese tretira komplementarno.”[5]

Održivi razvoj obuhvata 3 sfere :

  1. Zaštitu životne sredine – upotreba prirodnih resursa, odgovarajuće upravljanje, sprečavanje zagađenja (voda, vazduh, zemljište, otpad)
  2.  Socijalnu – životni standard, obrazovanje, zajedništvo, jednake šanse
  3. Ekonomsku – profit, smanjenje troškova, ekonomski rast, istraživanja i razvoj

Piše: Aleksandra Sokolović


[1] Bruntland komisija je zapravo Svetska komisija za životnu sredinu i razvoj, koju je 1983.osnovala Organizacija ujedinjenih nacija. Naziv je dobila po Gro Harlem Bruntland, norveškoj premijerki koja je predsedavala Svetskom komisijom za životnu sredinu i razvoj.

[2] “Believing that sustainable development, which implies meeting the needs of the present without compromising the ability of future generations to meet their own needs, should become a central guiding principle of the United Nations, Governments and private institutions, organizations and enterprises.”

http://www.un.org/documents/ga/res/42/ares42-187.htm/, 96th plenary meeting, 11 December 1987,

http://www.un-documents.net/our-common-future.pdf, Report of the World Commission on Environment and

Development: Our Common Future, March 1987.

[5] Danilo Ž. Marković, Socijalna ekologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2005, str. 401

Čovek koji je zasadio prašumu

Pre više od 30 godina, tinejdžer Jadav „Molai“ Payeng počeo je da sadi biljke po peščanom predelu blizu Assam regiona Indije, njevogom rođenom kraju. Želja mu je bila da stvori utočište za životinje na mestu gde nije bilo ničega, a ubrzo nakon što je zasadio prvo seme, odlučio je da svoj život posveti ostvarivanju tog cilja. Nakon dugogodišnjeg rada, Payeng je svojim trudom sam uspeo da zasadi dovoljno biljaka da stvori 1.360 ari džungle.

Jadav

Preuzeto iz Facebook grupe Vidyadayini

Novine The Times of India su intervjuisali Payeng-a kako bi saznali šta je njega motivisalo da posveti život stvaranju ove prašume. On im je odgovorio da je 1979. godine, kao 16-godišnjak bio svedok razornim efetkima poplava na životinjski svet u njegovom rodnom kraju. „Kako bije bilo drveća, nije bilo ni hlada, te su zmije umirale na vrućini. Sedeo sam i plakao nad njihovim beživotnim telima. Kontaktirao sam odsek za šumarstvo i zatražio od njih dozvolu da posadim šumu, ali su mi rekli da na tom peščanom tlu neće ništa rasti, te da bih mogao da pokušam da zasadim bambus. Bilo je teško, ali sam uspeo u svom naumu bez bilo čije pomoći“, objasnio je sad 47-godišnji Payeng.

Prašuma koju je Payeng zasadio, i u kojoj živi sa suprugom i troje dece, danas je postala dom brojnih životinjskih vrsta, uključujući ptice, jelene, majmune, slonove, nosoroge, pa čak i tigrove koji zbog deforestacije su u riziku izumiranja. Iako se ovim poslom bavi preko 30 godina, nadležne institucije su tek 2008. godine saznale kako je jedna osoba svojim samostalnim radom uspela da stvori dom i utočište za biljke i životinje na mestu koje je ranije bilo pusto i zaboravljeno. Payeng nam služi kao primer kako jedan čovek može svojim radom i požrtvovanošću da napravi veliki učinak.

Održivi razvoj u Srbiji

Dok se u svetu naveliko govorilo o održivom razvoju, u Srbiji je ovaj koncept tek u blagom pomaku i danas se, zajedno sa rešavanjem ekoloških problema, često vezuje za proces evropskih integracija. Do sada su izmenjeni mnogobrojni zakoni i podzakonski akti, ratifikovani su međunarodni ugovori u oblasti životne sredine, i usvojeni brojni strateški dokumenti, uključujući Nacionalnu strategiju održivog razvoja, koja je usvojena u maju 2008. godine (Dragojlović, 2011). Iako dolazi do usklađivanja zakona sa evropskim i do formalnog usvajanja standarda, u praksi ovo nije uvek vidljivo i jasno je da još uvek nedostaje svest i savesnost građana u nastojanju da se realizuju prihvaćena načela.

Danas kada je skoro svaki peti građanin Srbije nezaposlen, a svaki deseti siromašan, teško je da se očekuje da će pitanja zaštite životne sredine biti njima ili državnim organima prioritet.[1] Čini se da su problemi sa kojima se Srbija suočava previše veliki i urgentni da bi se danas razmišljalo o temama kao što su globalne klimatske promene ili očuvanje biodiverziteta. Međutim, u takvom razmišljanju se jasno vidi nerazumevanje pojma održivog razvoja i kratkoročno pristupanje ovoj problematici. Upravo zbog visoke nezaposlenosti i ekonomske krize, u kojoj se Srbija nalazi, neophodno je da se ulažu napori kako bi se došlo do ekonomskog rasta, koji ne bi smeo zanemariti humani razvoj. Održivi razvoj ne zahteva da se ekonomski razvoj uspori u potpunosti, već da se u procesu ostvarivanja tog rasta ne zapostave i životna sredina i socijalna jednakost.

Postavlja se i pitanje čija je odgovornost briga o održivom razvoju. Da li je država odgovorna za sprovođenje politike koja je u skladu sa principima održivog razvoja, ili je to možda uloga civilnog društva? Koja je tu uloga privrede? Da li građani kao pojedinci takođe mogu da učestvuju u procesu održivog razvoja i na koji način?

odrzivi-razvojOdgovor je kombinacija svih aktera – održivi razvoj zahteva angažovanost kako na globalnom nivou tako i na lokalnom, što znači da država i zakonodavstvo imaju veliku ulogu, ali lokalne samouprave takođe imaju nadležnost u postizanju održivog razvoja. Čak se i smatra da je za građane održivi razvoj najrelevantniji na lokalnom, odnosno opštinskom nivou (Kabinet NSOR, 2009: 14). Privreda takođe mora da vodi računa o tome da se ponaša društveno odgovorno, pogotovo po pitanju zaštite životne sredine i poštovanja prava zaposlenih (Rogers, 2008: 359). Nevladine organizacije, kao „budno oko“ društva, imaju ulogu u edukaciji o održivom razvoju, u promovisanju ovog koncepta, i u kreiranju politika putem radnih grupa ili lobiranja. Naravno, ne sme se zaboraviti uloga medija, koji takođe utiču na formiranje javnog mnjenja i mogu pomoći u približavanju ove teme javnosti.

Međutim, da bi se održivi razvoj zaista primenio u društvu, neophodno je naglasiti odgovornost pojedinca da utiče na ostvarivanju ciljeva održivog razvoja. Deseti princip Deklaracije o životnoj sredini i razvoju (usvojenoj na Konferenciji u Rio de Žaneiru 1992. godine) ukazuje na ulogu pojedinca: „Pitanja životne sredine najbolje se rešavaju uz učešće svih zainteresovanih građana na odgovarajućem nivou“ i definiše da „na nacionalnom nivou, svaki će pojedinac imati odgovarajući pristup informacijama o životnoj sredini kojima raspolažu javni organi, uključujući informacije o opasnim materijama i aktivnostima u njihovim zajednicama, kao i mogućnosti za učestvovanje u procesu odlučivanja“ (UNEP, 1992).

Značaj učešća javnosti u procesu odlučivanja o životnoj sredini je takođe uspostavljen odredbama Arhuske konvencije, odnosno Konvencije o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pravu na pravnu zaštitu u pitanjima životne sredine iz 1998. godine. Ovom konvencijom, koja je u Srbiji usvojena 2009. godine, definisano je da „svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju, da je svako, a posebno Republika Srbija i autonomna pokrajina, odgovoran za zaštitu životne sredine, kao i to da je svako dužan da čuva i poboljšava životnu sredinu“ (Arhus centar, 2011). U Srbiji je takođe usvojen Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja 2004. godine i izabran je Poverenik za informacije od javnog značaja. Dakle, uloga pojedinaca je jasno definisana i pravno regulisana, samo ostaje pitanje da li su građani spremni da nešto i urade po tom pitanju.

Prema istraživanjima o stavovima građana i njihovih predstavnika o životnoj sredini iz 2009. godine, građani Srbije smatraju da su oštro kažnjavanje zagađivača (31,1% ispitanika) ili rigorozno insistiranje na poštovanju zakona (19,2% ispitanika) mere koje bi dale najbolji rezultat u zaštiti životne sredine, dok je edukacija stvarnih ili potencijalnih zagađivača ocenjena tek na trećem mesu (16,7% ispitanika) (Ambasadori, 2009). To možda ukazuje na izvestan pesimizam među građanima koji smatraju da više nema prostora ili vremena za vršenje edukacije, već da je kažnjavanje ili korišćenje zakonskog okvira rešenje za probleme životne sredine.

Takođe je jasno da reforme po pitanju zaštite životne sredine još uvek nisu prioritet građana. Prema istraživanjima Kancelarije za evropske integracije iz 2010. godine, svega 2% građana stavlja reformu zaštite životne sredine na prvo mesto, dok prvenstvo u reformama zauzimaju borba protiv korupcije (39%), bolja zaštita ljudskih prava (13%), i reforma zdravstvenog sistema (10%), dok je zaštita životne sredine tek na osmom mestu (Kancelarija SEIO, 2010). Kada je građanima postavljeno pitanje u kojoj meri su oni lično spremni da se angažuju u cilju ulaska u EU, većina se opredelila da izmene svoje dosadašnje radne navike ili da izmene svoje dosadašnje životne navike.

Istraživanje stavova građana o životnoj sredini je takođe pokazalo jednu zanimljivost u ispitivanju mišljenja o tome ko je najodgovorniji za probleme životne sredine u subregionu (Ambasadori, 2009). Iako su ispitanici mogli da navedu političare i stranke, lokalnu samoupravu ili državu i njene službenike kao odgovorne za probleme životne sredine, najviše ispitanika iz Srbije je ubeležilo same građane kao najodgovornije za ove probleme (27,7%). Naravno da je i država naglašena kao odgovorna, ali tek na drugom mestu (26,8%), dok su na trećem mestu (16,1%) navedeni privreda i privrednici (biznis). Ovo ukazuje na činjenicu da su građani ipak svesni uloge koju oni sami imaju u stvaranju problema životne sredine i njihovom rešavanju.


[1] Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u oktobru 2010. godine, ukupna stopa nezaposlenosti bila je 19,2% dok se navodi da je u 2010. godini 9,2% stanovnika pripadalo kategoriji siromašnih.

Preuzeto iz članka „Održivim navikama do održivog razvoja“ autorke Ane Pantelić u knjizi Univerzitet i održivi razvoj urednika Vukašina Pavlovića, Čigoja štampa, 2011. godina. Možete pročitati ceo članak ovde.

Černobilj – grad duhova i hrabrih turista

Pre 27 godina u atomskoj elektrani Černobilj dogodila se najteža mirnodopska nukearna katastrofa ikad.

Photo courtesy of: BBC

Photo courtesy of: BBC

KIJEV – Pre tačno 27 godina, u noći 25. na 26. april 1986. godine u atomskoj elektrani Černobilj nedaleko od varošice Pripjat na samom severu Ukrajine, uz granicu sa Belorusijom, dogodila se najteža mirnodopska nukearna katastrofa ikad.

Jedan od reaktora elektrane „Vladimir Ilič Lenjin“ – kako se zvanično zove černobiljska nuklearka – eksplodirao je 26. aprila u 1sat i 24 minuta posle ponoći po lokalnom vremenu.

I danas, 27 godina posle, nuklearna elektrana u Černobilju predstavlja opasnost po zdravlje ljudi, kako u neposredno radijacijom pogođenom području Ukrajne, Belorusije, Rusije, tako i šrom severne hemisfere.

Na licu mesta stradala je 31 osoba, sa ozračene teritorije evakuisano je više od 100.000 ljudi, a radioaktivni oblak je prekrio u danima koji su usledili znatan deo Evrope, s nesagledivim posledicama.

Radioaktivnoj prašini su izloženi, pored teritorije bivšeg Sovjetskog Saveza, i Poljska, Bugarska, Nemačka, Švedska, Švajcarska, Belgija, Holandija, Velika Britanija, Finska, bivša Jugoslavija, Rumunija, Austrija, a radioaktivna prašina je zahvatila i istočni deo SAD. U izvesnoj meri gotovo čitava Severna hemisfera osetila je posledice.

Prema podacima Ministarstva zdravlja Ukrajine, pod medicinskim nadzorom, kao posledica černobiljske katastrofe, nalazi se više od dva miliona ljudi.

Međunarodna organizacija za zaštitu prirodne sredine „Grinpis“ je saopštila da je od posledica umrlo oko 200.000 ljudi, a da će u budućnosti u celom svetu oko 270.000 slučajeva onkoloških oboljenja biti u vezi sa uticajem radijacije iz Černobilja.

Neslužbeni izvori procenjuju da je od posledica radijacije preminulo između 200.000 i 400.000 ljudi.

Photo courtesy of: Press Online

Photo courtesy of: Press Online

Grad Pripjat (neretko se naziva Černobilj) danas je „grad duh“, koji povremeno posećuju samo hrabri turisti.

Prema zvanicnoj statistici, januara 1986. godine u Pripjatu je je živelo 49.400 ljudi.

U posebnu zonu od 30 kilometara danas se može ući samo sa dozvolom i opremom.

Na uništenom postrojenju upravo je u toku postavljanje novog zaštitnog sarkofaga, a čitav poduhvat košta oko milijardu evra i finansira ga najvećim delom Rusija. Očekuje se da će taj posao biti završen tokom naredne godine.

Nuklearna katastrofa u Černobilju označena je sedmim – najvišim stepenom nuklearne opasnosti, koji je zvanično vezan još samo uz nukleraku Fukušima, u Japanu, koju su 11. marta 2011. pogodili najpre zemljotres i ubrzo 14 metara visok razorni morski talas.

Japan, a uz njega i Nemačka, odrekle su se atomske energije, dok novi ekonomski džinovi, Kina i Indija, ne odustaju od namere da deo sve većih potreba za energijom zadovolje uranijumom.

U svetu posle katastrofe Fukušime vlada konfuzija u vezi sa daljim korišćenjem i gradnjom nuklearnih elektrana.

Japan je zatvorio svih 50 nuklearnih reaktora, Nemačka osam nuklearki, a sada je, pored velikog uzleta proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora, nemačka energetika u velikoj meri počela da računa i na gasne elektrane, naročito posle izgradnje druge linije Severnog toka i udvostručavanja priliva ruskog gasa sa ove trase.

U isto vreme su Rusima udvostručene inostrane porudžbine za gradnju novih nuklearki.

U svetu je, prema podacima iz maja prošle godine, radilo 436 nuklearnih reaktora – osam manje nego rekordne 2002. godine, a građena su 63 nova reaktora.

Međunarodna agencija za atomsku energiju saopštila je da bi globalna upotreba nuklearne energije u naredne dve decenije mogla da poraste čak za 100 odsto.

Preuzeto sa sajta: www.novosti.rs

Zanimljivu reportažu iz Pripjata možete pročitati ovde

Takođe, preporučujemo i ovaj dokumentarni film:

Zbog čega menjati navike pojedinca?

„Nikada ne sumnjaj da mala grupa promišljenih i posvećenih građana može da promeni svet. Zapravo, to je jedino što ikad i jeste.“

Margaret Mid

Mnogobrojne ekološke organizacije veruju da pojedinačne promene jednostavno nisu dovoljno efikasne, već da su jedino radikalna, revolucionarna rešenja moguća. Potpuna promena, sada i odmah, jer je još juče bilo kasno. Trebalo bi svi da se pobunimo, ako ne potpuno da urušimo sistem, onda bar da npr. bojkotujemo proizvode određene kompanije koja je veliki zagađivač. Onda bi se ta kompanija zatvorila, ili promenila način poslovanja i proizvodnje, pa bi za njom pošle i ostale. Naravno, to bi bilo idealno, ali zašto onda već nije urađeno? Očigledno je da ljudi još uvek nisu spremni za revoluciju – ona ne dolazi iznenada, tako što se probudimo i rešimo da srušimo sistem. Svakoj uspešnoj revoluciji potrebni su mnogobrojni, odlučni i čvrsto uvereni u svoje stavove i trajnost promene – ljudi, pojedinci. A oni neće pokrenuti promenu dok ne poveruju da je sistem koji žele da izgrade jedini mogući način njihovog života. Međutim, ti neophodni pojedinci moraju pre svega saznati da postoji alternativa, kao i zbog čega će ona doprineti poboljšanju kvaliteta života. Tek kada sami poveruju da je to moguće, može se očekivati da nešto konkretno i bitno učine.

ekoloska svest

Photo courtesy of: Alfredo Martirena

U odnosu na period od pre pedesetak godina, danas se o ekološkim problemima sve više govori i zna, oni više nisu u domenu neke široj javnosti nejasne apstrakcije buntovnih generacija šezdesetih i sedamdesetih godina. Sve više se shvata da je ekologija teško odvojiva od ekonomije, kulture, sociologije, ali i politike. Ipak, još uvek je dominantno viđenje ekoloških problema kao čisto tehničkog problema. Uz dovoljno sredstava, ekonomskih i političkih mera, primenom odgovarajućih tehničkih postupaka sve se može rešiti (efikasnim filterima, specijalnim dimnjacima, reciklažom otpada i sl.). Naučna upozorenja o stanju životne sredine i prirodnih bogatstava još uvek nekima deluju kao udaljena pesimistička preterivanja.

Činilo se da je panika preuranjena, retorika preteška i da čitava stvar nema političku težinu: razvijene države su insistirale na tehnološkom rešenju zagađenja. Vlade su formirale različite komisije za zaštitu životne sredine, dok je stvarni tehnički posao prešao u monopolističke ruke velikih kompanija. Propadanje ekosistema ne može se svoditi samo na zagađivanje, jer se time prikriva jedna dublja, mnogo opasnija činjenica, a to je da način proizvodnje života, koji je u osnovi savremene civilizacije, proizvodi takvu vrstu zagađenja.[1] Delimični pristup problemu ublažava ozbiljnost situacije, jer su promene potrebne ne samo u društvu, ekonomiji i politici, već pre svega u svakodnevnom životu. Samo tako se mogu postići promene ciljeva, potreba i vrednosti. Neophodno je razvijanje svesti i obrazovanja o ekologiji, podizanje nivoa ekološke kulture.

Za razvijanje ekološke kulture preduslov je podizanje ekološke svesti. [2] Ekološka kultura je deo opšte kulture i svakodnevnog života, njom ne pokazujemo samo odnos prema prirodi i životnoj sredini, već i vrednost koju drugi čovek ima za nas. Uključuje opštu organizaciju društva, može se naučiti i postati novi način života, ali mora se suprotstaviti mnogobrojnim moćnim interesima današnje društvene organizacije. “Do sada, nažalost, nije postojao niko ko je mogao da podnese odgovornost. Pozivanje na stručnjake bila je najomiljenija igra koja je omogućavala odbacivanje odgovornosti.”[3]

“Ekološka svest formira se (i razvija) ne samo pod uticajem ekoloških problema i pre svega degradacije prirodne sredine koja ima karakter ekološke krize, ni pod uticajem naučnog saznanja o karakteru ove krize i mogućnosti njenog rešavanja. Ona nastaje i razvija se pod uticajem socijalnih snaga i promena vrednosti sistema.”[4]

Piše: Aleksandra Sokolović


[1] Prof.dr Dragan Koković, Ekologija kao način života, Izvorni naučni članak UDK 502/504:008, str.1-2 http://www.nubl.org/predmeti/CASOPIS7.pdf, sajt posećen : 9.septembra 2012.

[2] “Ekološka svest je duhovna dimenzija ekološke kulture i obuhvata stečena znanja i navike, usvojene vrednosti, stavove i uverenja”, Ibid, str.3

[3] Ibid, str. 3

[4] Danilo Ž. Marković, Socijalna ekologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2005, str.305

Podsećanja – važni tekstovi

Nadamo se da ste već malo pregledali blog, ali i ako niste – izdvajamo nešto osnovno što smatramo da bi trebalo da pročitate tokom akcije.

U ovom tekstu daćemo vam linkove ka tekstovima koje smatramo korisnim i za ovogodišnju akciju. Molimo vas da ih pročitate, mogu vam biti značajni konkretno za veći doprinos akciji, ali i za bolje razumevanje nekih osnovnih ideja koje želimo da ostvarimo. Iako je većina tekstova objavljena prethodnih godina, verujemo da su i sada aktuelni i zanimljivi.

Pre svega, ponovo preporučujemo fenomenalan kratki dokumentarac „Priča o stvarima“. Film o masovnoj proizvodnji – odakle dolaze stvari koje kupujemo i šta se dešava sa njima kada ih bacimo?


Na šta mislimo kada kažemo „ekološki otisak“?

https://odrzivirazvoj.org/2011/04/09/ekoloski-otisak/

Nije sve za bacanje, kreativno rešenje za upravljanje otpadom…

https://odrzivirazvoj.org/category/otpad/

U duhu ovogodišnje teme Dana planete Zemlje, da se ukratko podsetimo i „efekta staklene bašte“, odnosno zašto se Zemlja zagreva… https://odrzivirazvoj.org/2011/04/20/zasto-se-zemlja-zagreva-efekat-staklene-baste/, kao i šta znači kada čujemo da ke Zemlja svemirski brod, a svi mi posada… https://odrzivirazvoj.org/2011/04/06/svemirski-brod-zemlja/

Prethodni tekstovi mogu da vas dodatno inspirišu i motivišu, a obavezno pogledajte i tekstove koji su konkretnije i direktnije vezani za teme naše akcije…

https://odrzivirazvoj.org/2011/04/20/stedimo-energiju/

https://odrzivirazvoj.org/category/vodeni-otisak/.

Ponešto o reciklaži – šta podrazumeva pojam, 3R, šta sve može da se reciklira…

https://odrzivirazvoj.org/2011/04/28/reciklaza/

Uživajte!